Али ја не хтедох ни да чујем до краја, већ окренух леђа и одох у собу, тамо где су књиге, у оној другој кући где је и доксат; залупих врата за собом, седох на столицу, па узех једну књигу и наставих питати оданде где сам пре тога био стао.

То је било тако око подне; а пред вече кад изађох на капију, камо се догоњаху краве и овце са паше да се помузу, Сима, који у тај мах догна краве и волове с ливаде, ћутећи махну ми главом да пођем с њим.

— Сутра ћемо да пластимо (тога дана косили су косачи); а и виноград, онај тамо до гробља што је, да се праши. Газда ми рече да одмах, чим повежем волове, идем да зовем раднике. Чини ми се да ће бити и она...

Разумедох која, али ипак упитах. Побојах се да не помисли да сам ја баш озбиљну пажњу обратио ономе што ми оно пре, успут, о Гили наказива, и да ја једва чекам да, се с њом састанем.

— Па Гила, одговори он. Што, зар не волиш? И он, чисто чудећи се, упре у мене своје зеленкастоплаве очи.

— Све ми једно, одговорих прилично равнодушно, ма да ми не беше баш свеједно. Занимаше ме та Гила, те сам у истини жељно очекивао да је видим: да видим онако изближе ту девојку коју тако често помиње Сима, и која распитује за мене кад ћу да дођем.

— А да ли знаш извесно да ће бити и она? упитах га после кратког ћутања.

— Само док јој кажем да си дошао.

— Што то? -

— Што то!... И он ме насмејана лица зачуђено гледаше неколико тренутака, а онда махну главом: „Еј, кад не знаш! Да сам ја на твоме месту!“

Те вечери не заспах брзо: мислио сам о сутрашњем дану, и о ономе што ми Сима говораше, и о — Гили. Збиља, ја једва чеках да је видим.