Цео дан провео сам у шврљању тамо амо по имању. Обиђох скоро цело имање; али избегавах да пођем тамо оном страном, где је Гилина кућа; а зашто, ни сам не знам. Бојах се да она, кад ме види, не помисли да ја већ знам да је она питала кад ћу да дођем, па сад идем те јој се намећем.

Пошто тако обиђох све што ме је занимало, онда се обратих књижници очевој, која према његовим приликама и околностима беше доста богата, и ту наиђох на велики број књига које дотле не хтедох читати; нарочито новина с подлисцима, неких старих часописа, алманаха, календара, и тако даље; све то беше пуно врло лепих и занимљивих приповедака и песама, које се већим делом бављаху љубављу. Имао сам муке са сређивањем појединих бројева, али ми се после мука та надокнађавала уживањем у читању.

И тако у читању проведох скоро пуна три дана. Тек нешто, нешто што бих послушао: отишао те нажео мухар теоцима, напојио коње, нахранио свиње, донео тестију воде са извора што је одмах онде испод куће у потоку, и то је све. Донекле уживах у таквом животу, па ме онда обузе нека сета, чамотиња, те се зажелех друштва. Међутим, Сима ме непрестано зваше да пођем с њим у поље.

— Немој да идеш с њим, светује ме мајка. Он се много прођаволио. Може да те наведе на неко зло.

— Ко мене може да наведе кад ја нећу!

— Ех, ко! Мислиш да ће зло само да изађе, па да ти се каже где је? Чувај се док не натрапаш на њ...

Појмих те речи мајчине као израз њене претеране бриге, те им с тога и не обратих пажње и не узех у памет. Толико само да је не бих увредио, не хтедох отићи са Симом, већ као мало љутито одговорих му да не могу; али тако гласно да је мајка, која беше у кући, чула.

— Иди! Иди! рече ми мајка, бојећи се да ме не увреди. Мене само страх.