орошавају зелене ливаде, све тамо до дна поља где се, састављени у речицу, губе у далекој дубрави.

II

Кући стигосмо пре заласка сунчева, где затекох само мајку и најмлађег брата Свету.

— Дош’о бата, сине! казиваше весело мајка Свети, који тек беше напунио трећу годину.

— Бата! изговори он гледајући ме поиздаље и туђећи се од мене.

Доцније дођоше отац и брат ми Будимир, што је одмах за мном, који чуваше овце. Свега два брата и имам.

Кад им казах да сам прешао у шести разред, сви се обрадоваше, нарочито мајка. Отац ваљда не хтеде да се покаже. После ми казиваше мајка да је отац био љут нарочито ово неколико дана, љут на мене, што се, вели, занимам некаквим беспослицама; па ме питаше чим се то занимам. Тицаше се оних мојих причица и песмица, те се стога и не упуштах ма у какво објашњавање, јер сам знао унапред да ме неће разумети.

После вечере одмах одох да спавам. Беху ми наместили кревет у једној соби; али ја не хтедох тамо већ казах мајци да ми простре на доксату. Ништа лепше но лети спавати на доксату, било да је лепо, било да је рђаво време. Ако захукће ветар и удари киша, прикупим -топао губер око себе, а лисје на липи, што је пустила гране до самог доксата, шушти те ме успављује.

Ноћ беше ведра и тиха. Ветрић, на мах на мах, што би само затресао лисје на дрвећу. Месец се високо издигао, још мало па да зађе за стреху. У даљини се чула отегнута песма. Брзо заспах.

Када сам сутрадан устао, сви, изузев малог Свету, беху устали, иако се ни тога дана није радило у пољу.