Он ми именова неколико њих. Међу њима и Гилу.

— Зар и она ради код нас?

— Ради у замену са — не знам којим рече; — па газда погодио с њим ђутуре, те и она дошла.

— Пита за тебе, — окрете се опет мени након краткога ћутања. Кад ће, вели, да дође тај млади газда, да се мало потерамо по ових врбаках с њим. Ја јој велим да си ти друго; друго је твоје и твоје науке. Седне он, велим ја њој, у хлад, па гледа књигу. Хоће он много да ти се пече на сунцу. И Сима се окрете мени испитујући ме очима, какав утисак остављају код мене те његове речи.

Мило ми беше чути ово што ми он каза. Ласкаше ми да једна девојка мисли и говори о мени, нарочито једна таква девојка која толике момке занима, једна девојка о којој ми Сима толико причаше. „Кад ће да дође тај млади газда, да се мало потерамо по ових врбаках с њим...“ понових у себи.

А доле, под нашим ногама скоро, у дољи заокруженој ониским косама, по којима се овде онде збили густи забрани, пукло село са својим богатим њивама и ливадама и густим воћњацима, између којих се виде беле куће. Тражим очима своју кућу, тражим велики гранати орах, и крај њега, мало потамнео, бео димњак. „Ено је“, шапћем у себи пун радости.

Сунце нагло западу; већ осећам дах свежег поветарца са далеких плавих планина, што се свиле на ведром обзорју.

— Ошини боље коње!

Не сија нигде тако љупко сунце, нигде није тако слатко очима гледати, нигде тако топло око срца као у својој кући, у месту свога рођења. Ту је ваздух свежији, ту срце слободније куца, ту у тим зеленим ливадама, у густим лузима и врбацима, у оним врбацима што се пружили пољем с једног краја на други, поред малих поточића што