угљен црних очију и густих црних обрва. Носи чабар на чабрењаку са Стоиљком, — она напред а Стоиљко остраг. „Гила“, помислих у себи. Назвах Бога, а она ме упита: „Шта радиш?“ и зовну ме по имену. Збуних се, и једва јој на поздрав одговорих. Кад прође поред мене, загледах је још једном: чиста бела кошуља, црно јелече, крупна, развијена, — девојка и по. Одмах све ово саопштих мајци. „То је Гила, рече ми мајка. Израсла много добра девојка“.

Ето колико сам познавао Гилу и шта сам о њој знао, о тој девојци коју ми Сима толико пута сада помену, и око које најлепше и најслађе његове приче кружаху.

И док ја тако у мислима прелазих са једне успомене на другу, коњи јураху убијеним насипом. Прођосмо једно село, прођосмо и друго, и ево нас већ на домаку куће. Раздваја нас само једна висораван окићена пшеничним њивама и осамљеним браницима.

— Што си се ућутао? Да ти није жао вароши? упита ме Сима.

— Што да жалим? одговорих му. Па онда, сетивши се свега што сам му мало час напричао, додадох брзо:

— Опет ћу се вратити.

— Море, све ћеш ти то да заборавиш, док видиш само како се овамо код нас живи. Оно, истина, у вароши је све лепше, код нас нема онако финих девојака, али опет... -

— Зар?

— Видећеш. Кроз неколико дана мора да се жње пшеница, а има много. Неће моћи да се пожње за неколико дана. Па има и да пластимо. Код нас тек сада косе ливаде. Јуче смо пластили у оној ливади код „Велике ћуприје“. Беше неколико девојака, а ја сам. Не могу да се одбраним.

— А које су то биле?

Већ ме закопка да и то сазнам.