неколико пута свој размажени нос, махинално га убрише два три пут плавом марамом, па онда позове оца и сина у школу, седе за плави школски сто, извуче из фиоке уписни протокол и отвори га.

— Како је име детету?

— Зовемо га Киран, а крштено му је име Гргур.

— Дакле Гргур, забележи учитељ, па опет озбиљно погледа оца: а презиме?

— Хоћеш ли по оцу или по деди ?

— По деди.

— Здравковић.

— Нек је жив и здрав, рече учитељ затварајући књигу, сад је прворазредац.

— У руку учитеља, окрене се отац пун збиље своме мало заплашеном синчићу.

А кад је с пуно поштовања пољубило старог учитеља у руку, дете опет грчевито стиште руку свога оца, обори очице, и да му је онда ко пажљивије погледао испод трепавица, опазио би две сузне капљичице, које се само малко помолише, па опет уставише, јер је лепи малиша већ дотле савладао страх и стегао своје узбуђено срдашце.

Кад сви троје изађоше у школско двориште, опазише, да мали брдски коњичак, привезан за један проштац у школској огради, мирно стоји оборене главе, и жељно очекује, да га ослободе терета, што висаше с једне и друге стране о дрвеној самарици. И Гргуров отац као да знађаше јаде и наде свога мученика, оде те поскида врећу и торбу, неколико дрвених заструга и један најпростији сандучић. У врећи је брашно прохино, а у торби пшенично; у застругама сир и со, а у једној позамашној кеси бео грах. У дрвеном сандучићу је скромна детиња преобука.

Школа је б....ска у брду. У брдима су села много мања него по питомим равницама, па с тога по више села шиљу ђаке у једну школу, која је обично, исто као и б....ска, баш уза саму цркву. У таким школама деца живе стално, и само о великим