I.

Већ је два пута неко лупнуо штапићем пред школским вратима, па и накашљао се, али му се нико изнутра није одазвао. Ватра је на огњишту горела, али у кухињи нигде никога. Тек кад се и по трећи пут чула мало јача лупа, тргне се учитељ Макса у својој малој собици, остави Плутарха, којега је дотле пажљиво читао, метне залогу код Александра краља македонског, скине наочари и спусти књигу, па онда приђе к собњим вратима и отвори их.

Пред њим је стајао један стасит, личан сељак, који држаше за руку свога синчића, који под пазухом имађаше буквар.

— Доведох ти дете, учитељу, да и њега учиш са осталом децом. Здраво је, као јабука — гледни га само! Једва сам га отео од Петрије. Мати, као мати, да јој је непрестано да пиљи у своју дечицу.

— Хм! прихвати учитељ Макса, а колико му је година? Знаш, по закону....

— Кад је оно Морава потопила село, онда се родило, па сад рачунај. Ја бих рекао да му је пуних седам.

Учитељ још једном одмери очима дете од главе до пете, отвори своју малу, округлу бурмутицу, понуди