кад сам дошао, нисам приметио, а како је то било не знам. Упутим се к њима; загледам их са свију страна чудећи се њиховој лепоти... Посматрајући их поиздаље окуражим се и приђем једноме, који беше с краја.

— Шта ћеш мали? — упита ме кочијаш, бришући точкове, — хоћеш кола?...

— Нећу, — одговорих му. —

— Кад нећеш, а ти одлази одатле!

Ја се измакох два-три корака, па опет стадох.

— Одлази кад ти велим! — викну љутито.

Ја се измакох још два корака, али се он не задовољи тим већ викну потрчав за мном:

— Марш одатле, битанго, јер ћу те све по ушима!

Ја се од овога грубог човека поплашим и претрчах на другу страну сокака и зауставим се под оним великим кестеновима где ми се створи нов призор за посматрање — Теразијска чесма. Десет пута, ваљада, обишао сам око ње. Бејах се сасвим занео и не знајући, да ћу доцније имати доста времена да је гледам. Није ме толико привлачила она висина чесме колико оне лавовске главе и змије, а никако нисам могао да разумем: од куда ту вода и још да тече кроз змије?!! Стотинама каната и крчага беше свуда у наоколо поређано по земљи. Ларми и свађи међу онима који беху дошли за воду не беше краја. Чак сам имао необично задовољство, да гледам кад се два шегрта потукоше. Но у једном моја ревносна