време уз пут до каване видети, — то се не да представити и описати, просто није могуће... Очи су ми биле засењене; видео сам тада све и ништа.

Мој ме сапутник доведе у кавану код „Пандила“.

Кавана је била преграђена једним зидом. Прво оделење са улице било је за отменије београдске и паланачке трговце, а друго, из дворишта, искључиво за сељаке; у ово и ми уђосмо. Ту беше неколико великих округлих столова; поред зидова дугачке и широке клупе; столице оплетене рогозином и, најзад, две-три велике касе поред зида, који дељаше кавану.

У томе оделењу било је двадесет до тридесет сељака, већином рабаџија, који седећи за столовима и на клупама разговарају уз ракију.

Кад уђосмо унутра поскидасмо своје торбе и седосмо за један сто где беху два празна места. Уморни и прашљиви од пута одморисмо се задовољно. Мој сапутник потражи за обојицу по чашу воде и парче шећера. Момак донесе једну цименту од два литра пуну воде и спусти на сред стола не говорећи ништа. Не беше ти ту ни чаше ни шећера...

После вечере ја изиђох пред кавану, а мој сапутник оста разговарајући са једним сељаком. При поласку напомену ми, да се од каване не удаљујем, јер је ноћ.

Изашав пред кавану прво ми се очи зауставише на оним силним фијакерима, које,