знам шта је то родитељска љубав и нега; ја не знам шта је то „сине мој“ — о томе немам појма... Остао сам сироче.

У Београд сам дошао мали: није ми више било од једанајест година; а како сам и зашто дошао не треба да ти причам а и не могу, јер би ме далеко одвело. Могу ти рећи само то, да сам пешачио неколико дана у друштву са једним сељаком из мог села. Пред саму ноћ стигли смо у Београд 22. августа, 18.. године.

Никада пре поласка за Београд нисам био у вароши, сем у једној паланчици, која је слична повећем селу. Кад сам путујући дошао у прву окружну варош, ја сам се, просто од чуда био укочио: нисам знао куда ћу пре да погледам, чисто ме нека несвестица ухватила, јер то беше за мене ново. Непрестано ми је зујало по глави од оног метежа и ларме мимопролазећих, па оне лупе од кола!... Поред тога на мене утицаху и оне велике и лепе куће, каквих ја дотле никад не видох... Па како се задивих кад угледах први фијакер!... Кажем ти: моме дивлењу не беше краја!

Камо лепа срећа да сам се тада окренуо на лево круг и вратио у моје село, где бих, можда, данас био задовољнији; а то би заиста и учинио, да сам онда могао предвидети ма и хиљадити део оних беда које сам у тим лепим градовима преживео!!...

Шта сам и како осећао кад сам са Авале угледао Београд, па после кад сам у њега ушао, видев све оно што сам могао за кратко