тугу није осетио, осети је оваквих дана, па му се бол свије око срца, а и сам не зна што. Никакво чудо онда не би било, ако баш ово досадно, мрачно и тужно време подсети Милана на његову тужну и мучну прошлост, из које ми узе причати неке доживљаје и ако се до тада никад не дотаче тих ствари.

Мене заинтересоваше ти чудни и мучни доживљаји из дана његовог школовања, те га замолим да ми све по реду прича, бар онолико колико му је остало у најживљем сећању.

И тако овда онда, у току дана, исприча ми он читав низ својих доживљаја, које сам ја бележио, кад бих дошао кући, онако како ми он причаше без улепшавања, додавања, или да сам што изостављао.

То је било у јесен а Милан је умро идуће године у пролеће, те ја сада ове своје белешке саопштавам и вама, драги читаоци, и дао би Бог да и вас, који га не знате, занима бар у пола колико мене занимаше ово његово причање и да после тога, када бисте прошли крај напуштена гроба овога сиромашка који никад у свету не знаде за љубав: ни родитеља ни брата ни ближњега, — пролијете сузу, сећајући се мучног његовог живота.

I

— Пре свега, — прича Милан, — напомињем ти, да нисам запамтио ни оца ни матере; њихове речи моје ухо није чуло; ја не