Једног новембарског дана изиђох раније из канцеларије, јер беше празник. Време до зла Бога рђаво и хладно: киша са снегом не престајаше, што ме принуди да журним корацима потражим моје омиљено склониште — „Златну Славину“.

Ја не верујем баш увек у судбину, али ко зна да ова киша и тако ружно време, што ме нагна у кавану, не би узрок овом мом причању, јер ту затекнем Милана Н..., који такође беше утекао да потражи „склоништа“. Он је по школи нешто старији од мене, те се нисмо тада познавали. Наше познанство води се од пре годину дана, јер је случај учинио да ручавамо за истим столом, у овој истој гостионици. Некако смо били подесни један за другога, те наше познанство пређе у право пријатељство, па све време, што нам од званичне, канцеларијске дужности преостајаше, проводисмо један с другим.

Мрачно небо натуштено црним облацима „плаче“ како би рекли песници; хладан ветар фијуче по, готово, пустим, влажним улицама а клопара оголело грање на дрвећу. Ко никада