— Ама немој бити луда молим те, Љубице,... умири се.

— Луд ти је дека био, па си луд и ти!... На поље из моје куће!

— Љубице!

— На поље!

— Ама Љубице, молим те буди паметна.

— На-а-а-а-а-а-поље!... На поље лоло, распикућо, што ме упропасти? — Дрекну госпођа Љубица (тако јој је било име) што игда може лупив ногом о под тако, да се све затресе.

— Да није овога детета овде у кујни показала би ја теби, битанго! —

— Но, хвала Богу, те се и мене сети, — рекох у себи, а међутим чуђах се шта им је.

— Па за то, молим те, уздржи се, — поче господин, — јер шта дете о нама може мислити!... Први дан па да гледа нашу свађу и бруку.

— Томе се и моли Богу, иначе... Милане! викну она куцнувши у прозор.

— Изволте, — одазвах се.

— Оди ’вамо.

Уђем у собу. Господин стајаше поред стола држећи руке у џеповима, блед као крпа, а госпођа сеђаше на канабету опет са цигаром у руци.

— Жив био, жив био, — рече ми господин кад га хтедох у руку пољубити, — јеси ли дошао?

— Јесам, — одговорих.

— Узми шерпу с прозора и тањир па да купиш ручак, — рече госпођа.