Поскидам оне прљаве судове са шпархерда и наложим ватру... Није да се пушило, него мислиш да се све претвори у дим... Ништа нисам видео, рекох очи ми испадоше. Отворих врата на која покуља густ дим, као да си пласт мокре сламе запалио... Шпархерд сигурно није био очишћен од кад је купљен.

Брзо полијем мало под и почистим га, па за тим донесем са бунара воде у једном шафољу који нађох пред вратима, а ту нађох и некакву крпетину, па га почех прати. После ваљада петог шафоља воде, коју сам мењао, једва распознах да је под од цигле.

— Шта је ово и која је вера?! — питах се за госпођу, — каква је ово мрцина?!... Нити да ми што покаже, нити да она сама што ради, аја!... А где јој је ручак?!...

Било је скоро дванаест, а она ни да мрдне... Да је била стара није; јер, огрешио бих се ако би казао да је имала више од 38 — 40 година; да је била болестна није.