— Слободно, — одазва се потмуо глас.

Уђем у собу.

Госпођа седи на једном кожном канабету; на носу јој наочари, а у рукама раширене новине; између прстију десне руке вири јој запаљена цигара, од које се дижу колутови дима. На столу једна овећа, црно-зеленкаста боца а поред ње чашица и један тањир у облику великог купусног листа пун дувана.

Најпре ме погледа право, али, чини ми се, није ме могла добро видети, јер убрзо спусти главу па ме преко наочара, некако блесасто, погледа а на лицу јој израз као да се пита: „Шта ће сад овај овде?!“

Руке јој дрхтаху и, чудим се, како је могла читати држећи новине. У лицу подбула и више модра; доња јој усница беше скоро два прста широка и слободно је висила, а боје бакарасте, сигурно од силног дувана.

— Ко си ти?!. Шта ћеш?!... упита ме кад ступих унутра.

— Па ја сам,... што сам се погодио да код вас послужујем, — рекох прилазећи јој к руци.

— А, ти си, — рече скидајући наочаре.

— Да.

— А јеси ли донео ствари?

— Јесам. Ту су пред вратима.

— Добро, изиђи тамо — рече и показа ми врата што воде у предсобље.

Изиђох. У целој кући: и у собама и у предсобљу и у ходнику, свуда страшно заудараше