Савамалској улици. Одмах сам отишао тамо и погодим се.

Кажем Ани да сам нашао место.

— Владај се добро, а кад добијеш времена ти се опет намини овде...

Ја је пољубим у руку, а сузе ми напунише очи. Било ми је веома жао што идем.

— Жив био, — рече она па ме помилова по глави, — ево ти па купи шта хоћеш, — додаде пружајући ми пола динара у сребру.

Заблагодарим јој се примив новац, па узмем торбу и одем да се и Ђери на његовој доброти захвалим.

— Ти си добро дете, ама ћеш мука имаш док: свршиш школа,... боље да си служиш па да пари имаш и газда биднеш, — рече ми Ђера.

V.

Стан новог господина, који је случајно био мој имењак, нећу ти много описивати... Састајао је се из две собе: једне са улице а друге из дворишта, а обе су спајала једна врата; у собу из дворишта улазило је се из једног мрачног предсобља, патосаног цигљом. Прозори од ове собе нису непосредно гледали у двориште већ у један стаклен ходник, широк једва метар, који је служио у место кујне. Из предсобља улазило се и у овај ходник.

Намештај је био стар и неупотребљив; из соба је изношен само приликом сеобе.

Куцнем на вратима овога стана, у коме сам већ раније био кад сам се погодио.