— И немам Бог зна каквих књига... Мало прошивене хартије у торби; ено је тамо у кавани испод клупе, — одговорих.

— Донеси торбу амо да је не би који сељак однео, па остави онамо иза шпархерда.

Тако и урадим... Из торбе узех једну свешчицу чисте хартије и пођем у школу. Али, пре но што одох свратим код Ђере и упитам га, имам ли и њега што да послушам, јер је за школу било још рано.

— Немаш, немаш — рече Ђера, — иди у школу.

Морао сам још бити модар по лицу, јер сам и оток осећао, а и другови ми у школи приметише.

У десет сахати изиђох из школе па све с ноге на ногу к Ани... Помагао сам јој у кујни и радио на потпуно задовољство њено. Тако је трајало пуних осам дана; ја се лепо одомаћих. Ана ми једног дана донесе и старе хаљине њеног сина, а на њену молбу праља, која је ту стално радила, опра ми кошуље. Пре но што сам се пресвукао лепо се измијем. Сасвим друго дете!... Ана чисто уживаше гледајући ме... Мојој благодарности не беше краја. Желео сам да се од ове добре жене никад не одвојим, али тако не би... Дође момак који је ту стално служио,... беше оздравио, и, мени ту више није било опстанка. Морао сам себи тражити друго место. Знао сам, па сам код другова распитивао... Другог дана, по доласку момка, рече ми један друг, да један господин тражи ђака за послуживање и да станује у