тек што је видех, заволим као мајку; управо моје замишљање слике материне, коју нисам ни запамтио, као да овде доби свога живота, оваплоћења.

Узгред јој испричам све што сам преживио од како сам дошао у Београд. Пажљиво ме је слушала и мени изгледаше, да ме врло искрено и дубоко сажаљева.

Око једанаест сахати били смо готови с послом, те ми Ана рече:

— Е хајде сад тамо код Ђере те легни, па сутра опет дођи овде код мене да ти дам доручак пре но што одеш у школу. —

Ђера ми направи место на једној клупи где сам до зоре мирно спавао.

Сутра дан био сам пред кујнским вратима пре Ане.

— О, о, па ти си вреднији него ја, — рече она кад дође.

Скидох капу и поздравим је... Одмах чим уђосмо у кујну, почех ложити ватру.

— Видиш, то је лепо од тебе... Ти већ знаш шта прво треба урадити... Хајд’, хајд’, благо мени, — рече Ана љубазно.

Око седам сахати добијем доручак... Осећах се некако задовољан што сам ову добру жену могао послужити и што нисам јео бадава.

Успремих судове и почистих мрве са стола, па за тим упитах Ану имам ли још што да је послушам.

— Сад немаш никаква посла... Можеш ићи у школу, па кад изиђеш а ти опет амо дођи.... А где су ти књиге?