— Ано, мори, — чух где Ђера говори, — сакаш ли вечерас кромпир да љуштиш?

— Па морам, за Бога, немам ни један очишћен... Што питаш?

— Имам едно дете, сака да ти помогне што.

— Пошљи га овамо.

Ђера се извуче из прозора па се окрете к мени:

— Иди тамо код куварица па ће ти дава посла, а даће ти и да јадиш...

— Опет куварица, — рекох у себи а за тим гласно, — хвала, — и одох у кујну.

Фес сам још држао у руци. Чим ступих унутра приђем Ани и хтедох да је пољубим у руку, мислећи да неће бити с горег, и, заиста, ово јој поласка.

— Жив био мали, жив био, — рече она некако достојанствено — а где си до сад био?

Ја јој у кратко казах, а при том очију са шерпења нисам скидао.

— Сирото дете!... А јеси ли гладан? упита она благо.

— Јесам много; цео дан нисам ништа јео.

— О, о,.. ево сад ћу ја теби дати да једеш, па после да ми мало помогнеш у кујни; момак се разболео што овде помаже, па не могу сама све да стигнем.

После вечере даде ми Ана нож да чистим кромпир.

Ани је могло бити до четрдесет година. Њена тиха, блага ћуд и симпатичан, готово примамљив израз лица учинише, те је одмах,