Сељаци се један по један разиђоше па да се опет кроз кратко време врате док намире волове, а само двојица остадоше... Ваљало ми је ма шта предузети, па најзад рекох: „Што ће бити јесенас нека буде вечерас“, устанем и приђем Ђери, који се одмараше за столом на коме се сече хлеб; скинем фесић с главе и онако уплакан почнем:

— Кад бих имао шта да вам помогнем ја бих вам радо помогао.

— Што, бре, да ми помогнеш? — упита Ђера мерећи ме од главе до пете, — кој’ си ти?..

— Ја сам ђак, — одговорих окрећући фес у рукама.

— Што не служиш како ја па да пари зарадиш него ће господин биднеш! —

— Па ја сам служио...

— Па те истерали што не валаш.

— Ја сам добро слушао.

— Па што да те истера газда?

Ја му укратко испричах шта је се са мном десило.

— О, о! — узвикну Ђера кад бих готов, — ама ја нисам газда, не знам што да правим сос тебе сад!...

— Ето ја ћу да вас послушам што год хоћете само да овде преноћим и да ми дате парче хлеба, јер сам и сувише гладан, а сутра ћу одмах ићи. —

Ђера поћута мало па за тим устаде и приђе прозорчету од кујне кроз које узимаше јело и до пола се у њега завуче.