задремах... Спустим се на земљу између греда, метнем торбу под главу и заспим.

IV.

Кад сам се пробудио лампе већ беху запаљене... Хладноћа ме ухватила,... био сам се сав најежио. По лицу се нисам смео пипнути толико ме је болело; осећао сам да су ми образи отечени. Једва сам се разабрао где сам. Поче ме и глад мучити и то врло јако, јер целог дана нисам ништа окусио.

Овде нисам могао остати, али куда ћу?.. Куда и на коју страну да се кренем, нисам знао! Почех од зиме већ и дрхтати.

Да идем код кога друга било је доцкан, а био је и празник па нисам могао ни једног наћи. Најзад пребацим торбу преко рамена па се упутим к Теразијској чесми, а ни сам нисам знао за што.

Снужден и забринут стајао сам неко време код чесме и више бесвесно посматрао оно гурање шегрта, слугу и куварица, а одатле се упутим по неком инстинкту Пандиловој кавани.

Иста она стара: сељаци опет немарно седе за столовима, као и пре, пијући ракију. Ни један ме сељак не примети кад уђох. Торби нађох место у једном углу испод клупе, а ја сам седох у један крај; сељаци ме погледаху подозриво. Момак не беше пређашњи већ неки новајлија; чух где га зову Ђера... Веома сам био гладан а нисам имао шта да једем нити за шта хлеба да купим...