Госпођа се труђаше да поврати дете које се збиља у мало не угуши.

Господину се смрче пред очима, бар тако ми изгледаше,... био је као луд; ни сам не знам од куда му се у руци обрете онај познати корбач, који фијукну кроз ваздух и мени се сави око ушију. Осетих ужасан бол; ударци се понављаху и ја се од бола савијах кријући лице рукама... Никад то заборавити нећу... Он ме за тим зграби за јаку и избаци на врата у ходник па поче опет тући бичем... Низ степенице сам сишао главачке.

— Одмах да си покупио дроње па на поље! — продера се он са врха степеница.

Нисам смео чекати да ми се по други пут каже. На брзу руку покупим оно мало сиротиње што сам имао па на капију... Низ лице ми лију сузе као киша, од бола нисам могао ништа говорити; баба ме гледа па се чуди,... не зна шта ми је.

Ни сам не знам како се обретох на „Зеленом Венцу.“ На оној празној пољани тесали су мајстори неку грађу, ну како је био празник никога није било. Седох на једну греду и спустих торбу поред себе... Глад нисам осећао и ако сам пре тога био и сувише гладан.

Нешто ми се ражали и сузе ми поново грунуше... Слава ми је па тако да прођем ни крив ни дужан... Сетих се свега минулог... Мишљах шта ћу сад да радим и куда ћу?!.. Пет пара нисам имао!

Како беше дан леп и необично топао и ако беше 8. новембар, ја у томе размишљању