Лицем на Св. Арханђела, 8 новембра, моју славу, нареди ми госпођа да нараним дете, као што сам обично чинио.

За ручак смо имали некакав кромпир. Знаш сам да кромпир дуго задржава топлоту: с поља хладан а изнутра врео као ватра. Дадох детету једно повеће парче; нисам, грешник, ни знао, да ће се оно онако изгорети... Поче да жваће, али чим га притиште зубима дрекну, па место да кромпир избаци на поље поче га гутати... Парче велико па не иде... Застаде у грлу. Дете се зацену и поцрвене као куван рак. Мисло сам сад ће издахнути и, збиља, беше се јако изгорело... Нисам знао шта да радим; јако се уплаших а и веома ми га би жао... Понудих му воду, али оно само маше ручицама и одбија а никако да се поврати. На плач детињи истрча госпођа а за њоме и господин.

— Шта је, шта је детету? — упита госпођа уплашено.

Таман заустих да одговорим, а господин викну:

— Шта си радио с дететом, несретниче?

— Изгорело се кромпиром, ето још му стоји у грлу, — одговорих а сав сам се тресао од страха.