био сам се извештио. Војник, који је пре био на осуству, долазио је само изјутра.

Кад уђох у собу затекох госпођу где прича господину случај који се десио између мене и Иде. Он се само шета по соби, а по неки пут промрмља нешто љутито. Кад госпођа доврши причање он се окрете к мени:

— Милане, иди доле па гледај свој посао, ништа немој говорити,... чизме нећу скидати, јеси ли разумео?

— Јесам, — одговорих па на врата.

Дође и Ида. Само сикће и гура столице и судове по кујни, а ништа не говори. Ћутим и ја као заливен...

— Милане! — чух госпођин глас са степеница, — дођи горе да узмеш вечеру те да се греје.

Место мене оде Ида.

Чим су они вечерали вечерао сам и ја, а Ида није хтела ништа јести док сам ја био у кујни. Свршим оно мало посла што сам још имао па легнем, али нисам могао заспати: нешто од узбуђења нешто од зиме.

Прошло је од прилике један сахат... Мислио сам да је се на томе све свршило, али полако се отворише врата на соби и ја угледах господина где потпуно обучен изиђе са оним великим корбачем у руци. Лепо сам видео пошто долазаше светлост из собе кроз врата, која остави отворена.

Он се полако на прстима упути степеницама и сиђе доле. Љубопитљив да видим шта ће бити устанем и приђем к једном прозору,