ми се тренутку представи слика Идиног „брата“ Јаноша, шлосерског калфе. Она ми је бар казала да јој је брат. — Данас ћеш да останеш без вечере, Јаноше, — рекох и извадим шерпу и хлеб.

Брзо одрешим шерпу у којој беше сав онај кељ што сам га видео и пржено месо. Јео сам као хала и имао сам довољно времена да потпуно изгребем шерпу; од хлеба ми оста један комадић. Кад сам био готов завезах шерпу као што је и била, а тако исто завијем и оно парче хлеба па оставим где је и било.

Правио сам се невешт, а у себи сам се смејао, па и прибојавао; јер нисам могао предвидети на шта ће изићи.

Напомињем да је госпођа увек одвајала вечеру и држала горе у једном орману па у вече давала да се подгреје, а оно што преостане од ручка и вечере и донесе се у кујну, могли смо ја и Ида све појести.

Пред вече отишао сам на чесму као и обично, где сам се дуго задржао. Кад сам се вратио било је већ у велико мрак... Ида спремаше за вечеру резанце... Чим ступих у кујну она скочи на мене као мачка; нисам још ни канте спустио а шамар пуче... И ако сам био доста мали ипак сам се осећао толико снажним да се могу и смем са Идом потући.

— Ти твоја нос свуд савучиш, свињи једно! — дрекну Ида па замане да ме и по други пут удари... Канте ми из руку испадоше и треснуше на под. Ја, не говорећи ништа,