оним талогом што остане на дну лонца кад се супа оцеди.

— Хајде једеш, — рече ми Ида дохватив лонац који је био на крај шпархерда и из њега изручи зелен у једну прљаву чинију на столу.

Био сам преко мере гладан. До ручка нисам ништа окусио; па бар да сам имао хлеба!

Одозго са стола донесе се доста јела и хлеба, али чим га Ида донесе одмах нађе штогод те ме из кујне испрати, а кад се вратим нема ништа... Мислио сам се куд ова хуља мађарска дева јело?!

Почех јести зелен и парче окорела хлеба... Видео сам лепо да је поред мене, кад сам пошао да донесем бокал воде, пронела тако рећи пуну чинију кеља а било је и прженог меса.

— Морам ја сазнати где она то оставља и за што га крије, — рекох за себе. У истом тренутку госпођа позва Иду горе да јој помогне нешто на хаљини ушити. Знајући да ће се око тога подуже задржати, почех по кујни претурати тражећи јело, чим она изађе. Погледах онде нема, овде нема; а нисам могао ни сањати да што може бити под сламњачом ну и њу подигох с једног краја, али нема ништа; подигнем и с другог где је био јастук и, на моје велико изненађење, нађем једну шерпу поклопљену заклопцем па за тим везану са крпом, а поред ње хлеб такође увијен у крпу, тек што беше начет.

— Ха, — рекох, — за господина и госпођу овде се не оставља јело, — а у истом