Беше већ јако захладнило и ноћи одужале. Спавао сам у ходнику на горњем спрату који је био патосан мермером. Све спаваће хаљине биле су ми једно војничко, исцепано ћебе и један сламни јастучић до крајности прљав... Пола ћебета служило ми је за простирку а пола за покривку. Дуго у ноћ не могу да заспим од зиме, а и кад заспим убрзо се пробудим. Чим се вечера изјури ме Ида из топле кујне у којој је она спавала. Свећу никако нисам добијао. Док су били дужи дани могао сам штогод, штогод, бар крадом, прочитати из својих прибележака, али сад баш ни словца. Кад би свршио у вече посао и почео да читам у кујни, Ида би викнула:

— Идиш спаваш, немаш сетиш,... прсо, прсо!...

Ја сам морао одмах, хтео не хтео, потражити своје ћебе и јастуче у подруму, где је преко дан било.

Господин и госпођа имали су обичај да се одмах у своју собу закључају чим би вечерали, и треба да се што важно деси па да изиђу.

Ја немам довољно речи, мој драги, да ти опишем колико сам се у тој кући за два и по месеца намучио.

Случај је ваљада хтео, да се од те беде курталишем.