— Шта си ти а?. Напоље, хуљо једна, хоћеш да крадеш ваљада!... Како си се ушуњао ту?! — викну заманув оним корбачем.

—... ја, ја сам се — наставих опет муцајући — јутрос погодио код госпође да послужујем.

— А, тако, па што не говориш?!... А где је госпођа? Заврши блаже.

— А како ти је име? — Запита опет и не чекајући мој одговор.

— Милан.

— Одакле си?

Казах му.

— Знам, био сам тамо, а како си отуда могао тако мали доћи?!

— Па,... ето...

У том уђе и госпођа у собу куда је и господин ушао, водећи дете за руку... Једва је познадох.

Хтедох да изиђем, али ме он задржа.

— Стој, куда ћеш?

— Идем доле.

— Чекај да ми скинеш чизме.

Отпаса сабљу па за тим седе на столицу.

— Ено папуче под креветом, дај их овамо.

Принесох му папуче и почех скидати чизме, али не иде, беху тесне или ја не имађах снаге.

— Носи те ђаво, мрцино једна, ко ће од тебе још вајде имати... Зовни ми ону девојчуру одоздо нека дође!...

И сам не знам како се нађох у ходнику: излетох као из топа.