— Овако, овако... На!

Како му драго сврши се и то... Хајд’ сад да се цепају дрва. Уђем са Идом у подрум који беше иза кујне. Дрва не беху тестером исечена, већ целе букове цепанице, тврде као челик, а што беше сикира, да те Бог милостиви сачува.

Ево ти секире и трфа, па сечеш кратко,... толико, — рече Ида показујући рукама дужину од једног и по педља, па за тим оде.

Цепао сам дрва скоро до подне, управо пребијао...

У подне ме позва Ида да поставимо сто, показиваше ми све како треба, тако детаљно, да то беше читаво неко предавање...

Тек што поставих сто зачух кроз ходник неко звецкање; врата се отворише и унутра уђе господин у официрској униформи са корбачем у руци, а за њим уђе и један велики пас пепељаве боје. Кад га угледах поплаших се, а још кад поче да говори, мани се!... Висок, сув, намрштен, погледа оштрог, рекао би човек очима сече. У први мах ме не спази, јер се бејах шћућурио иза пећи, пошто хтеде ући у другу собу, а не би ме ни видео да пас не поче режати на мене.

— Марш! — викну он љутито на пса окренувши се к њему.

— Шта ћеш ти ту а?... Од куда си дошао, говори? — продера се на мене кад ме спази и приђе ближе.

— Ја сам,... почех муцати.