Кујна је била одмах испод степеница са једним прозором. Ту је била и Идина постеља.

Кад уђосмо у кујну она ме упита:

— Јеси клатна?

— Па... јесам, — одговорих.

— Топро, одма ћеш топити једеш, — рече па за тим метну једну покривену шерпу на шпархерд.

Збиља, тада сам први пут видео шпархерд који ми беше права загонетка,... а колико сам после због њега од Иде извукао кад га не очистим добро, мани се!

— Ево једеш купуса, — рече Ида спуштајући шерпу на сто, — ево ти и лепа, — додаде за тим вадећи комадиће хлеба из фијоке.

Како сам био жељан да једем што кувано, јер сам дотле скоро само хлеб јео, поједох сав онај купус, кога је било рахат тројица да доручкују.

— Но ти једеш млого топро, — рече Ида узимајући празну шерпу испред мене, — витићемо како радиш.

— Ја ћу слушати, — рекох застиђен.

— Сад одмах идиш донесеш твоја халине, па да гледамо посла.

Ја одох све с ноге на ногу до каване. Узех своју торбу и у трку се вратих натраг.

— Но ти прсо дошла, а где су ти халине? — упита Ида кад ступих у кујну.

Ја издигох мало торбу у вис па рекох:

— Ево их.

— Но, лепа халина!!.