— Хочеш слушила?

Ја нисам знао шта је и ко је она.

— Како да служим? Шта имам да радим, јер ја морам у школу ићи? — упитах је.

— Па тако слушиш... Донесеш вода, цепаш трфа, чистиш опућа, итиш с мене пијац, труго радиш...

— А могу ли ја ићи у школу?

— Идиш, идиш...

— Е, онда добро, хоћу.

— Чекаш, узми ја вода па идиш кучи код госпоја, водила ја тепе...

Она наточи воду у бокал па за тим пође а ја за њом. Ништа нисмо до куће говорили, само су њене папуче са високим штиклама клопарале...

Уђосмо у улицу код „Старог телеграфа“, па у брзо и у кућу. Попесмо се на други спрат; она напред ја за њом.

III.

— Чекаш ту, — рече ми пред једним вратима у ходнику, а она уђе у собу.

Не потраја дуго и врата се отворише; на њима се опет појави Мађарица.

— Дођеш овамо, — рече она махнув руком.

Уђох.

Поглед ми се прво заустави на једној жени од својих 30 година, на којој беше једноставна, као детлић шарена хаљина; а коса јој тако замршена, да би човек рекао: е није се годину дана очешљала, — сушти ђаво. Седи