Одређеног сам дана положио пријемни испит и уписао се.

Три пуна дана по доласку провео сам разгледајући поједине дућане и куће и то у оближњим улицама, а највише сам се бавио код теразијске чесме. Волео сам да гледам гурање онога света око воде. У вече сам долазио у кавану на преноћиште где сам већ имао и стално место на једној клупи.

Четвртог дана, као обично, рано дођем код чесме... Могло је бити шест и по сахати. Тек што сам, тако рећи, стао, приђе ми једа младић од својих 15-16 година гологлав са засуканим рукавима и у папучама, у руци држаше један бокал.

— Јеси ли ти ђак? - упита ме.

— Јесам, — одговорих му неповерљиво мерећи га од главе до пете.

— Ја сам мислио да ниси... Мој мајстор тражи шегрта, па реко...

— Нећу да будем шегрт.

— А што да не?!... Берберски занат није тако тежак... Ето ту нам, је дућан, — рече показујући руком — ја се о Митрову производим за калфу.

Поред нас стајала је једна омалена девојка такође са бокалом у руци, засуканим рукавима и у папучама... Могу ти одмах казати и њено име, звала је се Ида, по народности била је Мађарица..

Она је слушала наш разговор и, кад ја одбих онога младића, упита ме рђаво српски да сам је једва разумео.