— Ако си гладан ти узми парче хлеба па једи; ја идем да гледам свога посла, пошто сутра, најдаље прекосутра већ морам да се враћам; а и ти немој да седиш скрштених руку или да зијаш по београдским улицама, већ гледај оно ради чега си и дошао.

Он се диже и оде... Ја га више нисам видео,... не знам ни кад се вратио кући.

И сељаци се растурише сваки својим послом, јер беше већ доцкан. У кавани осташе само она три ђака, момак и ја.

На мој захтев донесе ми момак парче хлеба које у сласт поједох. Седоше и она три ђака за мој сто; поручише јело за доручак; ја узех још једно парче хлеба.

Из разговора сазнам да су заиста ђаци и да су дошли у Београд да уче гимназију. Ја им казах да сам ради тога и ја дошао, ну да немам никога с ким бих отишао у школу да се упишем. Они ме позваше да идем с њима док им дођу оцеви. Тако је и било.

У путу до школе добро сам мотрио на све, те да се не бих поново загубио.

Кад стигосмо у школско двориште не знађах куда и шта пре да погледам... Уједанпут ми се пред очима створи слика моје сеоске школе, па како беше јадна и жалосна према овој!...

— Хвала Богу и ово ће од сада бити моја школа! — рекох за себе, а нека ме пријатна језа подиђе...

Моји нови познаници пријавише се за пријемни испит, а то исто и ја учиних.