II
Спавао сам као заклан. Нисам осетио кад су поустајали... Нико ме није приметио, па ни момак кад је чистио. Не знам докле бих спавао да ме један сељак, који сеђаше више мене, не удари ногом по лицу. Кад се пробудих једва се разабрах где сам.
Полако се извучем сав каљав и прашљив пошто сам био мокар кад сам легао. Сељаци ме приметише и смејаху ми се грохотом. Ја се једва прогурах између њих, јер их беше много. Засели па пију: неки каву, неки ракију; мога сапутника не беше... Изиђох у двориште где са себе отресох прашину и паучину, па за тим одем на бунар и добро се у кориту, из кога поје волове, умијем и убришем крајем од своје кошуље.
Кад се вратих у кавану затекох мога сапутника. Чим ме спази викну:
— Где си ти ноћас?!
— Нигде, — процедих кроза зубе.
— Како нигде?! Говори!
Почех причати... Сељаци се начетише око нас; у томе приђоше и три дечка, нешто већи од мене, у лепом и чистом оделу, који дођоше из првог одељења... Били су ђаци. Сви ме нетремице слушаху...
Кад бих готов сељаци се разиђоше и заузеше своја места, а сапутник ми рече:
— Узми се на ум, ово је велика варош, па можеш и горе проћи.
— Бићу паметнији, — одговорих.
