— Иди тамо, — рече ми момак набусито, показујући у оно друго одељење где сам вечерао, — па лези на једну клупу ако има места, а ако нема ти на патос, па сутра гледај да се торњаш без трага одавде, јеси ли разумео?

Уђох тамо где ми показа,... у друго оделење, које беше пуно путника и до зла Бога загушљиво.

Колико сам могао видети од оне слабе светлости што долазаше кроз стаклена врата, лежаху сељаци и рабаџије и по клупама и по патосу, а у крајним угловима беше савршена помрчина. Неки хрче, неки стење, неки шишти кроз нос, неки се чеше, неки, опет, бунца... Почех пипати рукама поред зида тражећи какво месташце да легнем, али га не нађох,... беше све пуно. Шта сам знао да радим, морао сам лећи, али где?... У оно прво оделење да изиђем ни пошто; јер да ме осети онај намћор лепо би се провео... Да легнем за врата, не иде; не могу да се отворе, ако би ко хтео ући... Можда је и било празног места, али га нисам могао наћи, пошто се није ништа видело по угловима, а где сам год пипнуо, ту сам наишао на кога....

— Ништа ми друго не остаје, — рекох — но да се завучем под клупу. Тако и учиних... Хтео сам се угушити од прашине и паучине... Мислио сам о свему и свачему... Тако мислећи нешто ми се разжали и почех плакати, али не гласно, јер нисам смео, а у томе сам и заспао.