говор, а за тим се кола кренуше и ја се, изгубив равнотежу, стропоштам на седиште.

Боже, шта ми тада не дође на памет. Све сам био као у неком заносу, у сну. „Прво вече па да се возим на фијакеру, који сам тек само могао радо гледати“, мишљах.

Колико смо се возили не знам, тек кад се кола зауставише, мислио сам да смо прелетели... Кочијаш сиђе са свога седишта и отвори врата.

— Хајде, дошли смо!

Изиђох... — Јест, заиста смо дошли, познајем гвоздену капију, — рекох у себи.

— Видиш, затворено, — рече овај добри човек па приђе к вратима и поче лупати.

После кратког времена појави се на вратима један дремљив момак, коме чича Илија рече:

— Довео сам овога малишана, ту је код вас на преноћишту,... био се изгубио. Наместите га где нека спава... Лаку ноћ!

— Лаку ноћ, одговори момак зловољно.

Међутим ја шчепам чича Илину руку и пољубим је.

— Жив био, жив био!... Гледај па се добро владај, — рече ми, па за тим седе у кола и одјури.

— Хајде унутра, несрећо једна, док нисам затворио врата, — продера се момак љутито, — зар ја због сваког гада морам да устајем.

Уђосмо унутра... Једна лампа на средини каване шкиљаше тако слабо, да су се једва могли видети оближњи столови и столице.