Ја сам погледао час у једног час у другог, јер их могах добро видети нарочито Мирка, пошто стајаше пред фењером од кола.

— Како ти беше име? — упита ме Мирко окренув се мени, заборавих.

— Милан.

— Аха, тако... Е, ти, Милане, ако се упишеш у школу, добро да учиш и да слушаш... Кад ти што год у каквој нужди устреба, ти ме потражи у општини, кроз неколико дана знаћеш где је то... Упитај само за Мирка Марића, ноћног стражара, па ће ти сваки казати. А сад ево ти овај један динар; ја немам више... Ајд’ пођи с Богом.

Ја бејах веома изненађен добротом ових људи... Од радости ми сузе потекоше. Скидох мали фес с главе и добро цмокнух чича-Мирка у руку, али динар не хтедох узети.

— На, узми ово!

— Нећу, — одговорих.

— Не магарчи се туна, већ узми кад ти дајем, требаће ти.

— Узми, узми кад ти даје, па похитај да не губимо време, далеко је... Не би ти ја другог сада одвезао тамо ни за десет динара, — рећи ће чича Илија.

Узмем динар и опет мога добротвора пољубим у руку. Ча-Илија у том отвори врата од кола и ја уђох.

У колима сам остао стојећи; јер нисам знао где и како да седнем пошто се ништа не виђаше. С поља чух кратак и неразумљив