И заиста се кола све више и више приближаваху... Нисам знао зашто вели: добро ће бити.

За неколико тренутака кола беху већ код нас.

— Еј, кочијашу, — викну овај џин својим крупним гласом.

Кочијаш се заустави.

— Куда ћеш? — упита мој нови познаник.

— Кући, — одговори кочијаш, — време је, ваљада, да се и ја мало одморим.

— А, ти си, чича Илија, — рече незнанко примакнув се колима са мном.

— Ја сам главом, брат-Мирко, шта си рад?

— Хоћу пријатељски да те замолим, да одведеш овог малишу у Пандилову механу, па ћу ти платити колико је право... Синоћ је дошао у Београд, а пре никад није био, па се изгубио. Иначе, и служба ми налаже да га упутим где треба или спроведем у кварт. Мени је његов стриц, док је био жив, млого добра учинио, па хоћу бар у овој прилици да му се колико толико одужим... Хоћеш ли?...

— Коњи су ми веома уморни. Ето већ је пола два, — рече чича Илија погледав у сахат, кога осветли запаљеном жижицом, — али кад је тако за твоју љубав одвешћу га.

— Е, Бог ти дао. Колико ћеш узети?

— Шта имам да ти узмем? Бог ће то мени с друге стране накнадити.... Кад се нађемо други пут попићемо по једну... Нека седне тај велики господин.