— То је, — поче он, — на Теразијама — Пандилова кавана... Знам, знам... Хајдмо под оно дрво да не киснемо, видиш да поче киша јаче падати, — рече па ме поведе једном оближњем дрвету, — тако, овде нећемо много киснути.

Ја се потпуно ослободих поред овог човека, који пре кратког времена беше за мене страх и ужас. Поред њега се осећах сигурним.

— Шта ћемо сад да радимо, — поче он, — ја не могу да оставим „линију“, а тек сам пре једног сахата и заступио, те да те одведем?

— Ја не знам, — одговорих а међу тим размишљах: шта ли је овај човек и шта ли му је то „линија?“

— А имаш ли новаца? — упита ме изненада.

— Имам једанаест и по гроша, — одговорих.

— То је мало, врло мало... Шта мислиш ти са толико да урадиш, то није доста ни за сутра?...

— Па, ја мислим да нађем послуживање, а чуо сам да тога има, па ћу да се упишем у школу... Слушаћу и учити добро...

— Тако и треба да радиш, а поред тога да будеш поштен и штедљив; туђе да чуваш, јер ако умеднеш чувати туђе умећеш и своје...

Из далека се зачу зврка кола, услед чега се мој заштићеник окрете на ону страну одакле долазаше звук.

— Море добро ће бити — рече ми, — ако ова кола овамо дођу.