— Од куда овај да зна мога оца одавде из Београда? — питах се зачуђено.

— Где си рече дошао на преноћиште? упита ме он даље.

Сад беше чвор; јер не знађах како се зове кавана, нити крај у коме је.

— У једну кавану — одговорих.

— Кавана има доста у Београду, него како се зове?

— Не знам.

— Како не знаш врага?!

— Онај ме је човек довео са којим сам путовао, а није ми име каване казао, одговорих.

— Па би ли сам умео казати како изгледа та кавана?

Знам само да има велике гвоздене вратнице на улазу у двориште и да је кавана преграђена једним зидом.

— То није ништа,... таквих кавана има доста.

— Има пред њом и много кола — додадох ја.

— Тако, — рече он замишљено.

— Ама да ми је само да нађем ону чесму са змијама, па би лако погодио где је кавана — рекох.

— Чесму са змијама?!... Тако, сад знам где је.

Чувши ово: „сад знам где је“ у мало што не узвикнух од радости и поред свега страха би га загрлио само да сам га могао дохватити.