Ја умукох, читаво ме несвест ухвати; све ми се окреташе око главе.

— Оди ’вамо, уљо једна, да видим ко си, — рече овај страшни незнанко вукући ме за руку једном фењеру, управо носаше ме као неку торбицу.

Кад га видех на светлости, ја се још више уплаших; очи ми се не могаху покретати јер се укочише гледајући у њега.

То беше једна грдно висока и плећата људескара са пушком о рамену и шубаром на глави; уста му беху толико велика, да чисто додириваху оба уха, готово развучена преко целог лица, а брада,... да Бог милостиви сачува!!... Читав сноп, па некако умршена!

Видећи ме у сељачком оделу изгледаше као да се изненади... Загледа ме са свију страна па и у обућу.

— Одакле си ти и чији си?! — упита ме веома љубазно, што ме јако зачуди.

Ја му кроз плач казах и све по реду испричах како сам ту дошао. Он ме пажљиво посматраше. Кад заврших рече ми врло пријатно:

— Одмах сам помислио да си отуда; јер познадох по обући.

— Ја никога овде не познајем, — прошаптах па опет ударих у плач.

— Немој да плачеш, — рече ми благо милујући ме по образу, — добро те си наишао на мене... Чији рече да си?...

Казах му поново...

— Тако, знам ти оца и кад је кмет био.