пољана, а то беше Тркалиште. Стадох; дисање ми беше веома убрзано... Осетих умор, страх; силна ми туга испуни груди у чудној самоћи... Наједаред почех из свега гласа плакати!...

— Шта ти је, магарче један, шта се дереш ту?! — продера се неко грубим гласом иза мојих леђа.

На мах прекидох плакање и од страха поскочих два-три корака напред окренув се брзо на ону страну са које чух глас.

— Оди ’вамо, куда ћеш?! — поново чух ону крупну, промуклу гласину, од које ми се следи крв у жилама...

— Свршио сам — помислих, а не могах ни речи проговорити, међутим остадох на једном месту као прикован.

Онај ме човек једва напипа... Тролетна ме грозница од страха ухвати. — Шта ће бити сад ће бити — рекох кад ме она људескара шчепа за мишицу; нисам могао добро ни видети колики је, ади колика му је рука, то сам осетио...

— Шта кмечиш туда, несрећо једна а?!! опет ми подвикну.

— Јао-о-ој! — викнем што сам год могао.

— Та не дери се, угурсузе, иначе ћу те о онај плот омлатити као мачку,... не буди овај свет!!... викну љутито подигнувши ме читав метар од земље, па ме за тим спусти тако нежно, да морадох клекнути на колена!