Уплашен пођем журним корацима натраг и дођем до Коларца, па, место да ударим Цариградском улицом на Теразије, ја пођем лево.

Које је доба ноћи било не знам... Што је мање света на улици бивало, то ме је све већи страх обузимао. Ни сам не знам како дођох на једну празну пољану. Дотле сам све држао да се враћам к чесми одакле би умео отићи у кавану... Тражим очима оно велико кестење и чесму, али заман!...

Дотле беше лепо и пријатно време, ади, од једаред поче ветар, а иза кућа почеху се од западне стране гомилати густи, црни облаци, а притече им у помоћ и ужасна прашина, те за два-три минута толико се смрче, да нисам ништа друго могао видети сем слабе, жуте светлости у облику тачке, која долазаше од фењера.

Страх достиже врхунац... Чисто ме ухвати грозница. Да вичем, нисам смео, да идем не знам куда ћу... Стајао сам дршћући као прут: једно од страха а друго од зиме; јер сам био бедно одевен.

Ветар се мало утиша, али помрчина непрестано трајаше... Нисам могао ту остати. Пођем напред и ударим улицом, од прилике изгледа ми ова, кроз коју сада пролази трамвај за ново гробље. Та ми се улица учини и сувише дугачка... Нигде живе душе да сретнем... Киша поче прокапивати... Из брзог хода пређем у трчање, и, после подужег трчања нестаде ми с десне стране кућа, — опет нека