пажња пређе на жандарма што важним аукторитетом развади завађене шегрте, управо моју пажњу привуче оно одело на њему, које ја дотле не видех, те ни једно дугме није остало да га нисам загледао. По двадесет пута сам га измерио од пета до главе и обратно... Нисам знао шта је он и коме сталежу припада...

Колико сам бленуо око фијакера и чесме не знам, али никаквог умора нисам осећао и ако сам тек пре кратког времена са толиког пута дошао. Бог свети зна докле би ту код чесме стајао, да не беше два малишана, као и ја што сам био, у грађанском оделу, који се зауставише поред мене. Одмах сам могао из њиховог говора закључити да нису београђани, већ тако исто из унутрашњости као и ја.

— Ето, видео си и то, — рече онај старији некако поносито и гордо, сигурно за то, што је боље познавао град од онога мањег, — а сад треба да видимо ону велику кућу на којој човек и дању и ноћу стоји... ја знам где је.

И они се упутише наниже ка Коларцу.

У мени се од једаред пробуди љубопитство и жеља да видим ту велику кућу и оног човека на њој... Нисам се дуго мислио, већ пођем за оном двојицом изостајући по десетину корака од њих. Дођемо на угао код „Македоније“ и, збиља, угледах велику кућу па и човека на њој. — Дакле овај не лаже — рекох гледајући горе и пратећи сваки покрет ватрогашчев. Врат ме беше заболео кад спустих главу, али, на моје велико чудо и страх оне двојице нигде не беше.