у једном собичку, што је подигнут у дворишту школском.. Пређашњи је учитељ, рече му она, примао накнаду у десет динара месечно за стан и башту. Гојко оде те разгледа свој нови стан, па се врати са одлучним захтевом: да се њему одреди накнада у десет, а учитељици двадесет динара месечно.

Настаде прави лом. Клетве, претње, па богме по мало и псовке, онако кроз зубе, све се то просу пред ово двоје јадника, који дођоше да заложе сву своју снагу за добро и напредак орловачке омладине. Али свему има краја, па и овој погодби. Наредише да учитељица прима дванаест динара месечно а учитељ четрдесет динара одсеком на годину. Заведоше решења у протокол, договорише се да се сутра изврши упис нових ученика у први разред, па се одборници разиђоше. Баш тада уђоше у двориште кола са учитељевим стварима. Учитељица застаде у недоумици: ваљало је прозборити још коју реч са новим другом, али се он сувише ревносно занео око својих ствари, те и она оде. Чича Стојан, школски послужитељ, скидајући ствари с кола, објашњаваше нешто учитељу:

Немој ти њима, братићу, низ длаку: они ће тебе ома’ зубима. Него ти њима први покажи зубе. Је с’ вид’о нашу учитељку како је жустра!... Тако је то, братићу мој!... Зубе ти лолама! А гле, немаш душека! Ништа, наћи ће чича Стојан сенца... мирише ка душа да заспиш к’о јање. Јес’ братићу!...

II.

»А како сам га ја замишљала!« говораше учитељица у себи, враћајући се своме стану. Разочарана је у свима својим претпоставкама и надама, које је сновала још у школској клупи. Боже мој, како је се то све сјајно замишљало!... Знате већ шта може мислити