Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори очи. Баш је био у памети склопио целу реченицу којом је мислио да јој се обрати, али сад заборави све, па се стаде нервозно окретати око себе. Председник прекиде ћутање:

— Па ето, господине, ми почели да се погађамо са учитељицом за квартирину. Она је погодила собу код овог Јанка за четири динара месечно, а ми јој дајемо још по два динара, те свега шест.

— Молим вас, прекиде га учитељитца, могла сам ја може бити наћи стан и џабе, па зар онда и ви да ми не платите ништа? Ја имам по закону право на добро озидане две собе, кујну, подрум и дан орања земље... Ви ми то набавите, па ја вам не тражим ни паре.

— Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се да та прилика да јој ма шта рекне.

— Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито. Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља. Како нам је до сад могао један отаљавати!... Е али ревизор летос договори се са пређашњим одбором — а ми смо, знаш од скора изабрани — па тако...

— Сиротиња смо, господине... Нема се од куд. Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник. Чудим се како ћемо и толико спечалити.

Отпоче се право вашарско погађање, најпре молбом и лепим, па кад то не поможе, одбор удари у претњу.

— Нека те плаћа, брате, ко те је тражио и поставио, а ми нити смо те тражили нити нам требаш, узвикну један одборник.

Тада учитељица, која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни он нема стана, него ће морати становати