— Како сте?...

— Е, па добро нам дош’о, господине, рече један крупан дежмекаст сељак, прилазећи учитељу и пружајући му руку. Знате ми смо преседник, а ово нам је школски одбор. Учитељ промрмља нешто у себи, што је личило на звук:

— А-а-а...

За председником се диже један танак сувоњав младић, жутих завијених брчића, зелених очију, над којима је накривљен црн мекан шешир. Цело његово држање одаваше обичног сеоског левенту, који не ради теже послове, а живи боље од сељака. Вазда је одевен као да ће на сабор, пуши дуван господски на муштиклу »од пене«, носи чешће ципеле и куповни штап. Чим се Гојко представио као учитељ, на лицу овога сељака опазила се жива радост, коју он није ни сакривао. Прилазећи учитељу, он претходно скрену учитељичин поглед на себе, осмехну се на њу весело и учтиво, као сваки нови познаник, који се жели што боље препоручити. Његов поглед као да говораше: »Ето ти... сама видиш да нас околности зближују.« Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ развукао усне у ироничан осмех), а председник продужи:

— Ово је општинско зло... знате — ћата.

Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку. Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља, па се ћутећи врати на своје место. Учитељ се рукова са одборницима и таман да се измакне, а председник му сврну пажњу на једног сувоњавог чичицу, који држаше високу столицу и чекаше ред да се поздрави са учитељем.

— Ово ви је вамилијаз, а може ви и кувати. Он је господин-Драгољубу, што оде сад од нас, све готовио.