издизаше мало у страну од сеоског пута. Одједаред залаја једно псето и искочи из дворишта, за њим појури друго, па треће и око уморна учитеља подиже се читав урнебес. Он, сиромах, и онако беше збуњен, чим опази радознала женска лица која га посматраху, а сад већ заборави и на своју главу... Срећом наиђе на њега неко момче, које растера псе и приђе му с оним обичним изразом лица, с којим дочекујемо сваког непознатог намерника.

— Шко... школа где је? промуца учитељ оборених очију, осврћући се око себе бојажљиво.

— Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу. Ево је, брате... право на ову капију.

Путник га не саслуша даље, но окрете право вратницама и отворивши их уђе у школско двориште.

Пред школом сеђаху, на једној клупи, неколико сељака и мало по даље, на високој столици, једно лепо одевено женско чељаде. Чим се гост појави на вратницама, они испред школе поиздизаше главе, и што им се овај више примицаше, њихова лица постајаху све зачуђенија.

»Какво ли је ово чудо?« као да се питаху њихова лица, али они ћутаху док им се путник не приближи. Њему заклецаше ноге, стаде да баца погледе у страну и, ни сам не зна како, приђе лепој младој девојци, скиде шешир и не гледећи је промрмља врло брзо:

— Гојко Савић, учитељ.

— А... отеже и збуни се изненађена девојка. Ви сте, дакле... И ја сам овде постављена... Љубица Петровићева.

— Ене, зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа.

Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља: