Љубица стајаше у ходнику док деца полако изиђоше из школе. За децом изиђе Гојко, гледајући пред ноге. Обома беше незгодно да се погледају, а знају да се не могу ћутећи мимоићи. Гојко осећа како га издаје присебност, и он већ увиђа да ће проћи овако ако га она не заустави. То је без сумње и Љубица увидела, па му приђе.

— Зар и ви пуштате, рече му она отворено, онако како су и јутрос разговарали.

— Подне је, одговори он, гледајући час у земљу, час на вратнице, куда пролажаху ђаци, па се опет полако крену. Љубица пође за њим.

— Хоћете ли да идемо после подне у Брезовац. Да пустимо децу рано, па да идемо.

Гојко се изненади; овакав предлог није очекивао, а би му по вољи. Хтеде да се упусти у разговор и да је пита што за писара, па увиде да је то незгодно. Свеједно, и онако ће дознати од Стојана колико му треба да зна.

— Добро одговори он. Можемо... само раније...

После подне иђаху низ потес, једно поред другог, учитељ и учитељица, али обоје беху суморни, забринути. Иђаху ћутећи, али обоје управили очи у неодређену даљину, па се дали у дубоке мисли. Нека тешка слутња обладала је њима од јутрос, притисла им душу, стегла срце, па их тако држи, мори их без престанка.

»Шта он хоће? размишља Љубица о целом догађају. Нисам га добро ни разумела. Управо, он ми није још ништа ни казао, него све онако... поиздаље. Час говори некакве одвећ необичне комплименте... Хајде већ то... не мари. Може бити да је то баш у реду, него ја нисам научила на такав разговор; нисам бивала у друштву. То већ није ништа. Али после шта оно говораше о некаквом накиту, украсу, шта ли. Па