— Хе, братићу, па господин Пера... знам га.

— Питам те онако... какав је човек? Он нешто много прети учитељима.

— Прети ја. Шта ћеш му — сила је велика. Он ти је прави газда у срезу, капетана не верма ни оволико... А зао је, братићу мој, као... као... Шта ту, шта он може учитељима! Гледај ти само свој посао, па се не бој никога. Тако је то, братићу, ја... А он учитељима ништа не може. Не може ништа, кад ти кажем. То једно, што их ворта с платом, али тако ти је свуд, по свима срезовима.

А Љубица само осећа како јој нешто јако бије у темену и у глави ври, ври као у котлу... Она се хвата мислима за поједине речи Стојанове, али у глави опет ври, а срце се све више стеже од неког нејасног злослутног страха. Шта је то, од чега се плаши, не сме да зна, не сме да мисли о томе, али јој се то извило пред очима, па јој потреса сваки живац. Управо она не може још да одреди у коликој је мери то страшно и је ли баш страшно; и све јој се чини да ту има доста и пријатнога... Али за сад она је узбуђена јако и рада би ма чиме забавити се, ну чиме би?...

— Шта ради господин учитељ?

— Са децом, веселник. Шта ће... да се склони од зла; боље му је. Сад ће и он изићи. Кажем ти ја, братићу, не бој се ти. Њему баш немој зубе показивати, ономе знаш... него онако низ длаку.. Лажи га полако док не ухватиш за врат, па онда о земљу. Ја, братићу, тако је то. А ти се не бој, што се тиче...

— Море шта ти је, кога имам да се бојим... И шта ми ко може!

Она се упути у школу. Врата на Гојковој учионици беху отворена, а он, онако исто намрштен, ходаше живо преко школе. Кад опази њу, он се обрте деци, нареди им да се спреме, па их пусти кући.